Историјат

Непосредно пре завршетка рата 22. октобра 1918. године, основан је судијски колегијум као аутономно тело Хрватског спортског савеза, састављено од три члана. За председника изабран је професор Милан Граф, а чланови колегијума су били Павао Каудерс и др Мирко Пандаковић. Са оснивачке седнице упућен је допис свим заинтересованим спортистима да се пријаве за полагање судијског испита. Тада је закључено да професионални тренери не могу бити судије.

Оснивачка скупштина Југословенског ногометног савеза одржана је 15. априла 1919. године. За председника првог управног одбора ЈНС-а изабран је Хинко Вирт, иначе именовани фудбалски судија.

Истовремено је основан и Збор ногометних судија Југославије, као аутономна организација ЈНС. Постојећи судијски колегијум прерастао је у руководство Збора. Одмах је формирано испитно повереништво које је појачало активност за добијање нових чланова.

Прве испитане судије у Београду су инжењер Мутимир Коџић и архитекта Бошко Симоновић. Они су испред испитне комисије (Каудерс и др Пандаковић) 1920. године у Загребу положили испит и добили задатак да формирају судијску организацију у Београду. Још у току 1920. године одржани су у Београду први испити, пред комисијом коју су сачињавали инжињер Коџић и архитекта Симоновић.

У првој групи испит су положили инжињер Брана Вељковић и Јован Ружић, а нешто касније Станко Јоксимовић, Александар Пиварски, Витомир Пиварски, Данило Коларић и Александар Саша Милојковић. После испита 10. октобра 1921. године формиран је Збор лоптачких судија Београдског лоптачког подручја (БЛП). Тај датум се и узима као дан Удружења фудбалских судија Београда.

Тек у току 1923. године одређена је комисија у саставу др Пандаковић, инжињер Коџић, Пашкван, Клобучар и Туре Дубравчић пред којом су дотадашње подсавезне судије полагале испит за савезну категорију. Тада су прве савезне судије у Београду постали инжињер Вељковић, Ружић, Милојковић, Амес, Александар и Витомир Пиварски, Коларић и Анђелковић.

Збор ногометних судија Југославије креиран је као аутономни орган Југословенског ногометног савеза.

Међународна фудбалска федерација ФИФА је 21. октобра 1922. године регистровала интернационалне судије које су препоручили Фудбалски савези Француске, Немачке, Холандије, Југославије, Норвешке, Швајцарске и Данске. Први наши интернационалци су били др Мирко Пандаковић, Павао Каудерс, Адолф Пик, Миливој Секулић, Јанко Јустин, Вилим Бркић, Мирослав Лихтенберг (сви из Загреба) и инжињер Мутимир Коџић из Београда. После је ФИФА ограничила број интернационалних судија на пет, односно седам из сваког националног савеза.

Судијска организација је тада била аутономна и стручно осамостаљена, јер су се у њеном руководству налазили људи који су истовремено били и чланови руководства Југословенског ногометног савеза: Хинко Вирт је био први председник, после њега је на ту функцију изабран др Мирко Пандаковић. После преношења седишта ЈНС из Загреба у Београд настале су размирице, па су на петнаестој редовној скупштини ЈНС донета одлука да се одбори за делегирање судија пренесу у састав ЈНС и фудбалских подсавеза. Главна скупштина ЈНС 18. децембра 1933. године донела је одлуку да се Збору врати аутономија. Неспоразуми су продубљени пред главну скупштину ЈНС 24. фебруара 1935. године поново је покренуто питање аутономије судија. Са 306 гласова за и 124 гласова против укинута је аутономија и судије подвргнуте под непосрдну контролу Савеза и подсавеза. Као последица настало је раслојавање и осипање судија.

Први судијски одбор при ЈНС сачињавали су: Влада Горањић, Драгослав Костић, Илија Паранос, Данило Коларић и Васа Стефановић и посојао је све до 1. октобра 1939. године, када је основан Врховни ногометни савез Југославије и као његови чланови формирани Српски лоптачки савез, Хрватски ногометни савез и Словеначки ногометни савез. Судијски одбор Врховног ногометног савеза сачињавали су председници судијских одбора три поменута савеза. За разлику од српског лоптачког савеза, хрватски ногометни савез формирао је Збор ногометних судаца као аутономни орган.

Борба за аутономију је потресла судијску организацију у целини. Један број угледних и заслужних чланова заувек је напустио редове фудбалских судија. Требало је доста времена да се освеже кадрови и придобију нови, млађи људи.

Непосредно пред други светки рат у редове фудбалских судија ступио је већи број истакнутих спортских радника и личности са кредибилитетом, чија су напредна стремљења омогућила да се судијска организација кадровски освежи и ојача. Након другог светског рата ти кадрови су били окосница основних судијских организација.
У оквиру Фискултурног савеза Југославије образован је Фудбалски одбор, а унутар њега Судијска комисија. Таква подела извршена је и у републикама, и у већим спортским центрима формирани су зборови судија.

Судијским правилником уведена је категоризација судија: савезна, републичка, прва и друга категорија. То је био јединствен правилник за све судије, без обзира којој су спортској грани припадали. Оснивачка скупштина Збора фудбалских судија Југославије увела је и пету категорију која је имала сва обележја привремености. Већ 1956. године ови чланови судијске организације добиле су назив подсавезне судије првог и другог разреда. Статутом и општим правилником СФСЈ од 3. јула 1971. године обе категорије претворене су у једну – судију подручја – општине, а Статутом од 27. априла 1974. године задржан је назив судије подручја, да би Статутом од 21. априла1979. године утврђен назив «судија». Од тада су се арбитри разврставали као привремени, затим судије, републичке судије и савезне судије. Након осамостаљивања Црне Горе и стварања Србије као самосталне државе фудбалске судије се разврставају у: привремене судије, судије III категорије, судије II категорије и судије I категорије.

Потпуна самосталност судијској организацији враћена је на оснивачкој скупштини Збора фудбалских судија Југославије 11. децембра 1948. године. Ту је донешена одлука да је Збор судија стручна, осамостаљена организација, а истовремено и посебна целина. Самосталност се огледала у томе да су саме судије бирале своје руководства, обављале категоризацију, селектирање, делегирање, контролу и кажњавање.

Прве републичке судије проглашене су 1946. године и они су – до именовања савезних – водили утакмице Прве савезне лиге. На предлог Збора ФСЈ је 1948. године именовао десеторицу савезних арбитара: Барјактаревић Љубишу, Карио Монија, Лемешић Леа, Матанчић Марјана, Минарић Антуна, Петрић Фрању, Подупски Миленка, Поповић Мику, Ракић Радослава и Вишњић Бранка.

Прва редовна годишња скупштина Савеза фудбалских судија Југославије (тада је Збор променио име у Савез) Одржана 24. и 25. фебруара 1951. године и имала велики значај за даљи развој и успон судијске организације.

Именовани су и нови савезни арбитри који су до тада имали звање републички судија: Милиновић Мија, Мркобрад Петар, Николић Милан, Нинковић Коста, Стефановић Васа, Стефановић Сретен, Штер Виктор и Влајић Живота. Новим општим правилником СФСЈ предвиђено је да се звање судије савезне категорије може стећи само испитом.

Идејно – васпитни рад у судијској оранизацији полазио је од начела до чистог моралног и карактерног лика, поштовање етичких принципа који име фудбалског арбитра везује за часно име судије уопште, представљају услов без којег се не може замислити добро, исправно и непристрасно дељење фудбалске правде. Судијска организација је стално водила битку за подизање угледа фудбалског судије, за боље и складније односе, за стварање атмосфере поверења и међусобног разумевања.

Унапређење стручног рада стално се кретало узлазном линијом. Кроз активност Стручног савета путем састанака, семинара, контроле суђења, провере теоријске и физичке спремности, издавањем Правила фудбалске игре, стручне литературе и билтена «Фудбалски судија», знатно је подигнут стручни и теоријски ниво чланова судијске организације. Први часопис (касније Билтен) «Фудбалски судија» изашао је у септембру 1949. године и са мањим прекидима је излазио до 1990. године. Овај часопис одиграо је и имао значајну улогу за унапређење суђења.

Полазећи од иницијативе за развијање и јачање колективног рада и одговорности приступило се транформацији судијске организације. Сви органи унутар судијске организације су паритетни, прецизно су дефинисане надлежности, задаци, права и обавезе, лична и колективна одговорност. Уведен је једногодишњи мандат председавајућег, обезбеђена је измењивост и већа доступност функција у свим телима и органима, уз доследну примену начела ротације.

Осамдесет осам година живота и рада судијске организације на подизању и унапређењу суђења представља велики допринос развоју фудбалског спорта у нашој земљи. Фудбалске судије и њихова организација уградили су себе у импозантну зграду југословенског и српског фудбала, имали огроман удео у омасовљењу и квалитетном уздизању фудбалског спорта, јачању међународних веза и издавању стручне литературе.

Пиштаљке београдских судија одјекивале су препуним стадионима широм Европе и света. Данас око 400 до 500 фудбалских судија на подручју Фудбалског Савеза Београда, али и читаве Србије и Европе често по киши и ветру, снегу и блату, у најтежим атмосферским приликама, сваке недеље воде стотине утакмица. Деценијама је плејада спортских ентузијаста као фудбалских судија, својим аматерским и плодним прегалачким радом дала пун допринос развоју физичке културе и спорта, а непосредне резултате свога рада уздизала у темеље на којима почива, на којима се подиже и развија српски фудбал.